Nalazi li se ljudsko meso na tvojoj trpezi?

Svaki dan, i par puta dnevno, peremo svoje zube, čistimo svoja usta od lošeg zadaha i pazimo da drugi ljudi u našem prisustvu ne osjete neugodan miris iz naših usta, a istovremeno ih uporno prljamo na najogavniji mogući način.

Jedemo meso svojih sestara, meso svoje braće, kidamo kao najgladnije, strašne zvijeri, bez imalo muke, stida i ustručavanja i toliko smo ogrezli u tome da ne osjetimo taj užasan miris ljudskog mesa, taj užasan okus, već tako pohlepno, pored svih divnih, raznovrsnih jela, sebi serviramo, poput divljih kanibala iz džungli, razna ljudska mesa, a volimo za sebe reći da smo dio modernog, naprednog i kulturnog društva.

Uzvišeni Allah u Kur’anu kaže: “I ne ogovarajte jedni druge! Zar neko od vas voli da jede meso svoga mrtvog brata? To vam je odvratno! Bojte se Allaha! Allah zaista prašta i milostiv je!”

Ebu Hurejra, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upitao: “Znate li šta je to gibet?” Prisutni odgovoriše: “Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju.” Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, reče: “Da spomeneš svoga brata po onome što ne voli.” Neko upita: “A ako je tačno to što kažem o svome bratu?”, a Poslanik, sallallahu alejhi ve selle, reče: “Ako je tačno to što si o njemu rekao, ogovorio si ga, a ako nije, onda si ga potvorio.” (Muslim)

Zamislimo skup ljudi, koji se druže na nekom sijelu. Odjednom, neko od njih predloži da se posluže mesom nekog od naših najmilijih osoba, pa ga postave na trpezu i počnu otkidati od njegovog mesa, podrugljivo se smijati i bez imalo ustručavanja gostiti njegovim mesom.

Morbidno? Jezivo? Na samu pomisao, krv u žilama se ledi, zar ne?! A mi isto činimo, svakodnevno! Častimo se mesom tuđih kćerki, tuđih sinova, nečijih voljenih majki i očeva i ne razmišljamo da ih to boli i teško im pada. I zaboravljamo na činjenicu da i mi imamo svoje kćerke, očeve, majke, braću koje čuvamo od tuđih nasrtaja i čije nas patnje bole.

Ali, mi uporni, ne pitamo za dozvolu. Ne pitamo boli li. Ne pitamo da li smo u pravu. Ne pitamo podnose li teško to što činimo, već samo trgamo, otkidamo i prljamo svoja usta, prljamo svoja tijela i tovarimo ih teškim teretima. A najgore od svega, prljamo svoja srca!

A, zašto nam je uopće sve to potrebno? Zašto imamo tu bolesnu potrebu da pričamo o drugim ljudima, miješamo se u njihove živote, komentarišemo njihove odluke, dok nam sa druge strane teško pada kada ljudi isto to čine nama samima?!

Jesu li nam vlastiti životi toliko neinteresantni, nezanimljivi, da imamo potrebu da pričamo o tuđim, da li se dobro osjećamo ako drugog ponizimo svojim jezikom, jer su nam srca bolesna, pa nam bude drago kada uspijemo da druge navedemo da misle loše o nekoj osobi ili smo samo toliko dobri, divni insani, sigurni da imamo mnoštvo dobrih djela, da nam je Džennet osiguran, pa eto, volimo dobra djela rasipati okolo i dijeliti drugim ljudima da i njih pomognemo.

Odmorimo svoje jezike od gibeta! Odmorimo ih uz zikr, Kur’an i istigfar! Očistimo svoja srca od zlobe, zavisti, a ako osjetimo zavist ili srdžbu prema nekome insanu, liječimo se doveći za tu osobu, pa će Uzvišeni zasigurno da otkloni taj osjećaj iz našeg srca.

Život na ovome svijetu je kratak i svaki je trenutak vrlo vrijedan i dragocjen, pa ne trošimo svoje vrijeme u ogovaranja i uznemiravanja drugih ljudi našim znatiželjnim ili zavidnim jezicima.

I imajmo na umu da time jedino sebi štetu činimo, a nikako onome koga spominjemo.

A zamisli da ti Melek smrti dođe u trenutku dok se ti častiš mesom svoje sestre, pa te Gospodar u takvom stanju proživi?!

Ummu Sara Žužić

_______________________________

Pripovijeda Halid Er-Rabi: “Jednom sam sa društvom bio u džamiji, pa su počeli govoriti o jednom čovjeku, a ja sam ih upozorio da to ne čine i oni su me poslušali. Nakon nekog vremena su ponovo počeli govoriti o tom čovjeku i ja sam se uključio u taj razgovor. Kada sam iste noći zaspao, sanjao sam kako mi je došao crn i visok čovjek, koji je u posudi nosio komad svinjskog mesa i naredio mi da ga jedem. Zapomagah: « Ja ne jedem svinjsko meso! » On me snažno stisnu i protrese, i povika: « Jeo si nešto što je gore od ovoga! » – potom mi je u usta počeo gurati komad po komad. Prestravljen sam se prenuo iz sna. I tako mi Allaha, trideset ili četrdeset dana sam poslije osjećao smrad tog mesa u svojim ustima!”

muslimanka.org