Nije vam primljen nijedan jedini harf!

Već je vreme… Imam samo još sat vremena. Valjda ću stići da obnovim ovih par stranica, sramota me više od onog naroda, evo već par puta kako nisam išla u školu Kur’ana, eh ovaj fakultet… Ništa ne stižem u zadnje vreme. Ali danas moram, sramota me od grupe, od muhafize…Užurbano obnovih par stranica koje sam imala da naučim, i onako umorna sa fakulteta, odoh na čas Kur’ana…

Za divno čudo, iako sam bila preumorna, ipak sam bila besprekorna, ni jedna jedina greška! “Nadmašila sam semu sebe ovaj put”, pomislih u sebi. Onako zadovoljna i posebno ponosna na sebe, nakon što se preslušah odoh kući. Kroz glavu mi prođe: ipak sam sve stigla! Za mene je to bio još jedan uspešan dan… Nakon napornog dana, oči su mi se same sklapale, jedva sam čekala da spustim glavu na jastuk, i onako umorna, razmišljajući već o sutrašnjim obavezama legoh, skoro da se i ne sećam kako, od umora…

Odjednom se stvori mnoštvo ljudi oko mene, zabrinuta, nepoznata lica, na svima primetan strah. Gde se nalazim? Začuđeno pogledah oko sebe… Mnoštvo ljudi sa knjigama u rukama. Trudila sam se uporno da vidim šta je to unutra, zašto su toliko zabrinuti, kao da nešto uče, obnavljaju… Pogledah u knjigu jedne žene koja beše pored mene, htedoh da je upitam gde se nalazimo, ali ona mi odmahnu rukom i odbrusi mi ljutito: ”Gledaj u svoju knjigu, danas je svako za sebe, ništa me ne pitaj!”

Ali koju knjigu? Već poče da me obuzima strah… Kad gle i u mojim rukama knjiga! Otvorih je, kad ono stranice mushafa, baš one koje sam se danas preslušala! Ništa mi nije bilo jasno. Opet pogledah oko sebe, da nađem nekog poznatog, nekog da mi nešto kaže, objasni, ali uzalud… Svi su bili zauzeti sobom, uporno učili i ponavljali. “Ja ovo već znam”, pomislih, “Nemam šta da učim, niti obnavljam.” Već izgubih nadu da ću ikako saznati gde se nalazim, zatvorih svoju knjigu, i pomislih: “Čekaću, ništa mi drugo ne preostaje.”

Kad odjednom se začu izuzetno prodoran, jak glas: “Stanite svi u red! Započinje preslušavanje PRED ALLAHOM!” SubhanaAllah, SubhanaAllah, Allahu Ekber! PRED ALLAHOM? Ali ja nisam spremna! Sva izbezumljena, na kratko opet otvorih knjigu, da se uverim da su to baš one stranice od danas, koje znam. Srce mi je kucalo nenormalnom brzinom, osećala sam da će mozak i sve da mi pukne od treme, straha… U svoj toj muci i haosu jedino što me je tešilo je što sam znala na pamet one ajete, “Ima nade”, pomislih.

Opet se začu glas, poče da proziva redom po imenima i da nas deli u grupe. Sa zebnjom iščekivah da čujem i svoje ime… I konačno i ja bih prozvana, stadoh sa ostalima iz svoje grupe. Neumorno sam ponavljala ajete, stalno, čitala, ponavljala, čitala… Započe preslušavanje. Gle, naša je grupa prva! Uspaničena lica oko mene remetila su mi koncentraciju, iako sam uporno obnavljala ajete i iščekivala da počnemo! Ali odjednom, kao grom iz vedra neba, onaj isti prodoran glas se obrati našoj grupi: “A VI ZATVORITE KNJIGE! NIJE VAM PRIMLJEN NIJEDAN JEDINI HARF! ALLAH NE PRIMA DELA OSIM KOJA SU URAĐENA U NJEGOVO IME!” Nijedan harf vam nije primljen, nijedan harf vam nije primljen… odzvanjalo mi je u glavi… SubhanaAllah…

Otvorih oči. Dugo sam vremena zurila u plafon. Dugo mi je trebalo da shvatim da je ovo bio samo san… I to kakav san.

Gospodaru Nebesa i Zemlje, Tebi hvala što si mi pružio novu šansu! Allahu moj, Ti mi oprosti što sam se stidela neznanja od svakog osim od Tebe, Allahu moj, Ti mi oprosti što mi je uvek bilo bitno šta će drugi da kažu, a zaboravljala sam na to šta ćeš Ti da kažeš! Allahu moj, Ti mi oprosti oholost i umišljenost! Allahu moj, očisti mi nijjet, i učini da sve u životu radim u Tvoje ime! Smiluj mi se Gospodaru, smiluj i oprosti!

O iskreni Allahovi robovi, neka nam ovo bude podsetnik koliko često zaboravljamo na iskrenost, na čist nijjet! Koliko nam često ibadet postane rutina! Koliko često zaboravimo u čije ime radimo, učimo, živimo! O Allahovi robovi, obnovite svoj nijjet…

Sestra S. H.
_________________________________________

Zbog koga činiš djela?

Jedne veceri u nekom mesdzidu zanocio je jedan covjek. On je usao u ovaj mesdzid kako bi cijelu noc proveo u namazu. Kada svi odose svojim kucama, covjek poce klanjati… Kako je noc prolazila, u jednom trenutku zacu se nesto. Bas kao da je neko usao u mesdzid. Ovaj sto je klanjao pomisli da je dosla neka cijenjena osoba, u dusi mu pocese puhati vjetrovi licemjerja. Rece samom sebi:… – Na ovako uzviseno mjesto covjek dolazi samo radi ibadeta Allahu. Ovaj dobri covjek ce obratiti paznju na mene, vidjet ce moj namaz, cut ce moj ibadet, shvatit ce moju vrijednost…

Sve do sabaha nadje se u ibadetu. Cak ni za tren ne zatvori oci, vec je jecao i plakao… Cas je teobu cinio, cas istigfar, cas je zikrom zauzet bio. Jednom rijecju, dobro se pokazao… U sehur vaktu, kada se okolina razdani i unutrasnjost mesdzida se rasvijetli, covjek se okrenu i vidje kako u cosku lezi jedan pas i spava. Dakle, onaj zvuk u noci dosao je od ove zivotinje.

Ovom brigom izgorje covjekova dusa, krv mu se sasusi, sa trepavica mu kisa suza nagrnu… Udari se po grudima i rece: – O, neodgojeni covjece! Allah te je ove veceri odgojio ovim psom. Cijelu vecer si cinio ibadet da bi pas vidio. Sta bi bilo da si jedno vece ostao budan radi Allaha…

Tesko tebi! A ti, brate ili sestro, da li si ti cist/a od ove osobine, da radis djela zbog ljudi??? Preispitajmo se.