Šta može biti pozitivno u tome što je žena izgubila muža, a djeca oca, što su udovica i djeca šehida?!

Na jednom predavanju, jedno od pitanja je bilo konstatacija da su žene šehida u Bosni zapostavljene, omalovažene, da niko o njima ne vodi računa, da se njihova djeca stide u školi jer nemaju ono što imaju druga, jer su socijalni slučajevi vrlo često. Šta bih im poručila? – pitale su.
Rekla sam, a kažem i sada: Iz svega što se insanu dogodi u životu treba da gleda da “izvuče” ono pozitivno i da se za to “uhvati” kao za uže spasa. Šta može biti pozitivno u tome što je žena izgubila muža, a djeca oca, što su udovica i djeca šehida?!
Baš ta činjenica da si ti žena šehida, žena čovjeka koji je dao život za svoju domovinu, svoju vjeru, porodicu i da mu je sve – osim duga ako ga ima- oprošteno, da je inšallah džennetlija, zar ima išta ljepše, preče i bitnije od toga?? Pa ja bih, da sam na njenom mjestu, hodala visoko uspravljenog čela, ponosno, dostojanstveno. Nikad mi niko suzu ne bi vidio niti žalbu čuo jer – moj muž je uspio ono što rijetko ko može! Moj muž je šehid. On je inšallah “prebrinuo” dunjalučke i ahiretske brige. Ako istrajem za njim, sa djecom, ako izguram ovaj teret, imam šansu da zaslužim njegovu nagradu i da i ja budem džennetlija.
I moja djeca bi trebala da se ponose. Ona nemaju tablet, kompjuter, Nike patike i kožne jakne, ali imaju oca šehida! Imaju dostojanstvenu majku koja ulaže sve što ima i može u njih. Treba da su zahvalna i ponosna. Treba ih učiti tome, tako odgajati.
Ne treba ni od koga ništa očekivati. Dobit ćemo samo razočarenje. Kad ne očekujemo a pomoć dođe onda nam bude ko poklon. Kad očekujemo a ne dođe bude nam kao šamar. Zato je bolje ne očekivati je. Boriti se, dostojanstveno, ponosno, hrabro. Niko ne brine ni o razvedenim ženama, ni o udovicama, ni o starima i napuštenima….Koliko ih je! Ni o invalidima, ni o mentalno razorenima.
Šućurajte Bogu na životu, zdravlju i imanu.
Uvijek imamo više nego što mislimo.
Uvijek nam ostane više nego nam se oduzme.
Samo slabo računamo…
Sara Sabri